U današnjem članku donosimo potresnu priču što je preživio Duje Silov u okupiranoj Laškovici 1992. On je svoju verziju ispričao za Slobodnu Dalmaciju, te je članak objavljen 29.10.1992. u istim novinama, na 13. stranici. Članak, kao i mnoge druge, možete pronaći u knjizi Rajka Jurića-Paića “Pišu nam iz Rupa…”. Za sve one koji svoj primjerak nisu nabavili, ali i da se priče poput ove ne zaborave – prenosimo tekst i slike u originalu.
POSLIJE DUGIH MJESECI:
PRVI LAŠKOVČANIN U ŠIBENIKU
Iz okupirane Laškovice stigao je prvi žitelj. Godinu se dana nagađalo što je s onim Laškovčanima koji su ostali.
Laškovica je jedno od onih sela u šibenskom zaleđu koje je, stjecajem okolnosti, postalo ratni toponim, jedno od onih mjesta kojima smo proširili naše poznavanje lokalne i regionalne geografije, okupirano selo iz kojega je glavnina seljana otišla još prije godinu ili više dana, a bježali su svakojako: uglavnom pješice, skrivajući se danima po pećinama oko Roškog slapa i u kanjonu Krke.
Što se zbilo s preostalim Laškovčanima? Godinu se dana o tome nagađalo, a imena njih dvadeset i šestoro kružila su na listama od Crvenog križa do promatrača Europske zajednice, UNPROFOR-a i — natrag.
Duje Silov (60) prvi je Laškovčanin koji je poslije dugih mjeseci u okupaciji stigao u Šibenik svoj djeci. Pa ga i nalazimo u podstanarskom stanu njegova sina Željka koji je, nekako uz pomoć EZ, uspio ono što malo kome uspijeva: izvući oca.
— Kako sam moga prije doći? Stavit se u raketu pa stići u Šibenik! A i ovo dogovaranje traje misec dana.
Prvo pismo od djece Duje je dobio negdje u proljeće, a i oni od njega nekako istovremeno.
Što je s Laškovicom koja je u ovom ratu ostala — tamo…
— U Laškovici? Sve ono što ne valja! Porušeno, pokradeno i — štaš! Meni su zapalili kuću pa sam onda sta ispod jedne tarace, četiri za četiri, koja je sva od betona pa se nije mogla zapalit. Iz kuće su prvo sve odnili, a ja sam sta skupa s njima, dvadeset metara dalje, i gledam kako pale, kako gori. Onda više nisam moga gledat, uvuka sam se u jednu smriku i zaspa. Smrika me boljela ali nisam se ni pomaka…
Na petnaesti drugoga bacili me u rudnik! Ko? Jedan iz komšiluka, Demo. Vidio me posli kad sam se izvuka iz rudnika pa — ništa. Naravno da je vidio da sam živ! Sin mu se ubio posli tri dana, nije bio zadovoljan s tim šta mu ćaća radi.
Iz rudnika sam se izvuka sam, to je strma dubina od 25 metara. Kako? Kako! K’o rak, na guzicu! Bio sam sav krvav i slomljenih nogu koje su me i ranije bolile. Sam sam ih nekako stavio između dva drveta, seljački način, pa je zaraslo. Evo, vidite kako je zaraslo — pokazuje Duje noge što ne sliče na noge i koljeno koje ne sliči na koljeno.
Htjeli su ga poslati u bolnicu, ali on nije htio. Dovukao se do one tarace, tamo je ložio špaker, tamo su mu noge zarastale. Jedna mu mala iz sela pomagala.
— Mene su ove zime izbacili na snig i tukli. I četiri dana otrali u Kistanje u zatvor. Šta sam jeo? Kruva. Oni su mi davali kruva. Ko oni? – Pa četnici, ja ine znam koji su sve kad ih ima pet vrsta, uniformi, znakova. Svaki dan — druga vojska … Posli je doša UNPROFOR, Kenijci. Oni su me našli. Prije toga bilo je — kruva i ljutike. Mještani su govorili da mi ne smiju ništa dat, da ne smiju ranit ustašu. Koji? I naši i njihovi. Uvik ima ljudi i neljudi. A inače — oni su stavili barikade na sedamnaesti osmi lani i nas više nisu poznavali. I odma su počeli tuć po našim kućama. Jesmo, imali smo radio-stanicu u kući, a ja san im i prizna da iman dva sina u gardi. Reka sam: oni su u gardi, a vi mi napravite šta bilo. Tukli su me jer sam bio nepokoran, a onda su mi govorili dami je sin mučen i obješen. Bilo mi je teško. Kad to zamislim, dođe mi da poludim. A noć mi je najteža bila…
— Svašta su nam lagali, i da je Šibenik sravnjen sa zemljom i svašta još… da su ljudi poginili, da su nam dica mrtva. A mi ništa ne vidimo i ne čitamo, i kako ćemo znat da nije tako? Godinu dana nisam vidio čovika na četiri metra od sebe. Nisu nam dali da se viđamo i da razgovaramo.
— Sad je, kaže Duje, sve pomalo drugačije. U Laškovici je još 25 Hrvata, od toga nekoliko nepokretnih, bolesnih staraca, ali…
— Sad je smireno, ne diraju te, sad je dobro. Sad samo raskrivaju kuće, odnose cigle, kupe, vrata i prozore… Ne, nisu onima šta su ostali gori. I dvadeset šest kuća je uništeno skroz. Ljudima gori triba pomoć, nema brašna, kvasca … Spasi ih UNPROFOR, a rane nas ka i njih. Inače, šta se tiče četnika, nisu kod nas bili oni iz Srbije, nego naši iz Varivoda, Kistanja, pa do Knina. Ima onih koji su radili u Crnici s mojim Željkom. Sad su mi rekli da ga pozdravim. Jedan Kamenko, donio mi vina, doša vidit šta je s menom pa pita: zašto? zašto je do ovoga došlo?! Ka da on ne zna zašto… A kad san izlazio iz svoje rupe tražit kruva, pucali su za menom. Ako se ikad oslobodi Laškovica, pokazat ću vam rupe u jaketi! Reka san in: nemojte kraj mene, nego u mene, ali ja moran ić tražit kruva! Ja ne znan kako su neki imali srca… bili smo jedni drugima rod — Evo — prošli rat! Nikad nije bilo konflikata. Zato i nisam tijo pobić kad je ovo počelo. Ali kad je krenilo nizbrdo — jebi ga!
— Ne znan više ni šta bi van priča. To morate sami ić vidit. A i nemoš više u glavi držat. Noćaske nisan moga spavat. Uznemiren sam puno. A u Laškovicu ću se vratit, neka mi je samo moja kažela! Ne strašim se ja njih. Ja se vraćan.
J. GRUBAC, Slobodna Dalmacija